* * *
***
В моём покое святость рани
и солнцепад небесной гили,
но Ты ничем меня не ранишь —
я мёртв, почил в своей могиле.
Пусть волен ты в остывшем жире
раздуть огонь из искры рвенья:
мне грудь зауженную ширишь
подонком солнца и сиренью.
Ты мне сулишь тихушки-сласти:
я в горнем жаре вижу книги
на полке, но темны напасти —
в покое царствуют вериги.
Мне всё чего-то не хватает,
младенцу в люльке без распятья:
улыбка милых уст не тает,
цветов бы вазе — беден знать я.
В моём покое благость рани,
и солнцепад бушует снова,
но смерть не тронет тела рвани,
так хоть верни любовь Иову.
Тин Уевич
перевод с хорватского Терджимана Кырымлы
***
Blaženo jutro koje padaš
u svijetlom slapu u tu sobu,
već nema rane da mi zadaš,
počivam mrtav u svom grobu.
Možda ćeš ipak da potpiriš
pepelom iskru zapretanu —
jer evo,trome grudi širiš
čeznućem suncu,jorgovanu.
Dijeliš mi neke tihe slasti
kad o tvom zaru vidim knjige
na polici — i cijeli tmasti
vidik te sobe pune brige.
Za mene ipak nešto fali
u ovoj uzi bez raspeća,
na dragoj usni osmijeh mali,
u čaši vode kita cvijeća.
Blaženo jutro koje padaš
sa snopom svjetla u tu sobu,
već nema smrti da mi zadaš,
no vrati ljubav ovom Jobu.
Tin Ujevic